Secate li se Draga Vojinovića?

“ Šta je to sa nama i sa našim životom?

U kakve se to konce uplićemo?

U šta upadamo svojom voljom, a u šta svojom nevoljom?

Šta od nas zavisi a šta ne zavisi? Da li više volimo sam život ili više volimo da mislimo o njemu?

Kako god, na kraju svega ispada da se većina stvari u našem životu dešava mimo nas i bez naših odluka. “

27.04.2013.godina. Otkucava sat. Čuje se kretanje kazaljke na satu koja pokazuje kasno podne. Drago Vojnović očekuje svoju suprugu koju je prethodno u toku dana odvezao na probni rad u jednom marketu. Stvari su već polako počele da dolaze na svoje mesto rođenjem najmlađeg sina Alekseja pre godinu ipo dana. Ima li veće sreće od rođenja deteta? Čak i kada je šesto po redu? Drago ustaje od radnog stola ne bi li protegao noge i razbistrio um, međutim pred njegovim očima se smrkava, usledio je mrak i tup udarac pri padu na pod. Sat je nastavio da kuca. Dragovo srce je stalo.

Bili su srećna porodica. Bilo ko od poznanika, komšija ili prijatelja mogao je to da vam potvrdi. Živeli su u porodičnoj kuci u Novom Sadu. Živeli su tako Melinda i Drago sa svoje šestoro male dece. Živeli su u zajednici sa Dragovim roditeljima. Nesuglasice su uvek bile prisutne među starijim članovima, ali Aleksandra, Teodora, Miloš, Anastasija, Maksim i Aleksej predstavljali su svakodnevni razlog za sreću. Dok su u to vreme Maksim i Aleksej bili takoreći bebe od tri i jedne godine, Aleksandra, Teodora, Miloš i Anastasija uspešno su pohađali osnovnu školu. Drago je bio zaposlen. Prvo u Mobtelu od 1999.godine, a kada je Telenor preuzeo poslovanje2006.godine nastavio je na radnom mestu tehničara specijaliste energetike. Primanja su mu bila dobra, u rasponu od 60.000 do 80.000 dinara. Melinda nije imala stalno zaposlenje zbog prevelikih obaveza oko dece. U njihovom domu vladala je harmonija zahvaljujući velikom strpljenju, medjusobnom razumevanju i stabilnosti oba supružnika.

“ Niko ne treba da misli da tokom života sve treba da ide glatko, sudbina je obično promenljiva i nakon razdoblja zatišja uvek dolazi neko ružno vreme. “

Ubrzo posle iznenadne Dragove smrt počinju da se nižu nesretni događaji. Urušavalo se sve što je iole bilo stečeno. Ljudi koji su trebalo da budu potpora i podrška porodici Vojinović, potrčali su nizbrdo povlačeći i one koje je su trebalo da štite. Melinda je ostala potpuno sama. Sama sa svojim malim svetom – svojom decom. Rodbina se udaljila, neki od prijatelja utihnuli. Sahrana je bila prvi pokazatelj te činjenice. Bivše Dragove kolege, sindikat i uzak krug prijatelja ukazali su im prvu pomoć. I moralnu i materijalnu. Čak i roditelji od kojih se to očekivalo, nisu pružili ruku sigurnosti svojim unučićima. Naprotiv, briga o deci nije ih zanimala. Zbog sve učestalijeg, prvenstveno psihičkog, a kasnije i fizičkog zlostavljanja od strane Dragovog oca Melinde je morala da donese tešku odluku. Iselili su se iz porodične kuće i prešli u podstanare. Jasno je da takav potez nije bio lak. Pogotovo za tako brojnu porodicu. Na svako javljanje na oglas za useljiv stan usledila bi pitanja: „ Da li ste u stanju da isplate stanarinu,da li ste možda pripadnici neke sekte“? Sve sama gomila neprijatnih pitanja od kojih se Melinda užasavala.

Konačno Melinda je morala dase zaposli. Počela je sa radom u Domu zdravlja kao stomatolška sestra tehničar sa platom od 28.000dinara. Nije bilo mesta ni vremena da deca ostanu deca i da žive bezbrižno i u miru. Svako na svoj način morao je da preuzme odgvornost i obaveze. Prvi i osnovni zadatak Melinde bio je da im obezbedi najneophodnije – krov nad glavom, hranu, odeću i školovanje. Gubitak oca je nenedoknadiv ipak moralo se dalje. Sa danasnjim urbanim i ubrzanim stilom života koje nameće društvo i sa niskim prosečnim prihodima, kao što je njena plata, to je bila nemoguća misija.

Medjutim, postojala je jedna stvar koja je pratila Draga, a čiji značaj niko od porodice Vojinović nije znao. Sama Melinda priznaje da u tom tragičnom trenutku ništa nije znala o tome. Potpisan je Kolektivni ugovor izmedju Telenora i Sindikata kojim Telenor omogućava stipendiju zarad školovanja i izdržavanja deci nesretno preminulog Draga. Ta cifra danas iznosi oko 130.000. Ona takođe raste sa rastom dece, a u skladu sa pravilima ugovora i trajaće do god traje školovanje dece. To bi znacilo do 26. godine života. Telenorova stipendija isplaćuje se na vreme i po ugovorenim datumima. Dodatno, deca dobijaju svake godine i novogidišnje vaučer paketiće u vrednosti od 10.500dinara. Kako Melinda kaže, ne zna ni sama gde bi danas bili da nije ove pomoći.

Što se tiče države takve privilegije ne postoje. Postoji samo državna penzija u visini od 40.000 dinara i ništa više. Zakon je takav i nema nikavih uslova za bilo kakvu vrstu veće materijalne pomoći. I pored toga, oni se i dalje bore. Biće potrebno zaista mnogo napora i strpljenje, kako bi ispratili sve što ih čeka na putu ka skladnom ritmu života i pozitivnoj atmsoferi.

„Što više ljubimo i darujemo se, to više naš život dobija smisao i vrednost. I uprkos patnji, prihvatiti sa zahvalnošću svaki zrak sunca i ni u bolu ne zaboraviti na osmeh – taj nauk svake prave poezije nikada neće zastareti i danas je, više nego ikada, potreban i dobrodošao. “

http://www.sindikat-telenor.org.rs/images/Drago_deca.png

Avgust. 2015.godina. Čuju se glasovi. Ili je to pak smeh. Dečiji smeh. Kako je milo gledati dečija srećna lica nakon dve burne godine. Kako je lepo videti da se tri dečaka i tri devojčice opet raduju, nadaju i veruju. Grade svoje stavove i stvaraju svoje ambicije. Drže se. Porodica Vojnović napokon staje na svoje noge. Dok mali Maksim (5) i Aleksej (3) rastu sve brže iz dana u dan, Anastasija(14) planira da upiše Umetničku školu, Miloš(15) upisuje srednju školu sa željom da sutra studira Građevinski fakultet, Teodora (16) iz Umetničke škole želi da nastavi sa arhitekturom, a najstarija Aleksandra (17) sebe već vidi na Fakultetu za zaštitu životne sredine. Melinda kao na kraju a tako i na početak svog porodičnog kruga može biti konačno mirna. Može biti ponosna gladajući njihovu sadašnjost. Kada se osvrne na prošlost, ona je neustrašivi borac i pobednik. To joj je potrebno kao saznanje i podvrda da krene sa novom verom u skoru budućnost.

U želji da njeno iskustvo bude pretočeno svima nama, upleli smo se u ovu surovu životnu priču koja je današnja realnost mnogih porodica širom Srbije. Smrt je uvek bliže nego što mislimo, desi se i onima koji odbijaju da poveruju da je to uopšte moguće. Desi se u nekom najgorem mogućem periodu kada još nismo ni sebe postavili na noge, a kamoli one koje tek treba. Desi se kada na nju zaboravimo, desi se kad mislimo da smo najjači. Melinda to zna. Melinda je ostala samohrani roditelj. Rastrzana na sto strana pokušavala je da stigne bar na tri. Uspevala svega na dve. Pružala je utehu i snagu svojoj deci i onda kada nije znala gde ih pronaći. U te jake reči, počesto nije ni sama verovala. Tugovati se ne može u hodu, dok te sapliću misli o tome gde si danas, i gde sutra možeš biti. Ipak smo mi ništa više nego ljudska bića. Stvorena da ustajemo i kad padamo, vođena strahom od nepoznatog i voljom da preživimo. Samoća nam je najveća kazna, a ljubav najveća nagrada. Reči voljenog supruga i oca, svojoj dragoj porodici da ih neizmerno voli i da ne postoji ništa što ne bi uradio za njih su svakako ispunjene. Ipak jedno obećanje nije uspeo da održi. Da ih nikada, nikada neće napustiti.

Ipak i pored toga Drago im je ostavio čist obraz. Ostavio im je solidranost koju imaju od njegovih bivših kolega, sindikata i Telenora. To se pokazalo da ima neprocenjivu vrednost u najtežim trenucima za porodicu Vojinović. Posebnu zahvalnost Melinda upućuje baš njima.

Kolektivni Ugovor obnavlja se svake treće godine.