Svi imamo ista prava, pravo na život, slobodu, obrazovanje, pravo na jednakost
Nažalost, za neke od nas prava postoje na papiru ali ne i u praksi pa je svakodnevnica puna izavova koje pojedinci moraju da prevaziđu da bi se osećali kao ljudska bića.
Iako je invalid od treće godine života,koleginica Vera Uskoković kroz život ide vesela, pozitivna i puna optimizma a svakodnevno se susreće sa raznim izazovima i za sada ih samostalno i uz pomoć uspešno prevazilazi.
Razgovarali smo sa Verom o njenom životu i izazovima sa kojima se susreće.
„Stepenice nisu obične građevine od kamena, betona, drveta, gvožđa. Za neke su više od toga.
Zamislite da nekuda krenete i odjednom naiđete na zid visok dva metra, a vaš cilj je sa druge strane. Gledajući ga odozdo, zid za većinu izgleda kao nepremostiva prepreka. Samo naizgled niži, svaki basamak i ivičnjak je takav zid za ljude koji se kreću pomoću invalidskih kolica.
Kao i druge osobe koje za kretanje koriste invalidska kolica, osećala sam strah gde god da krenem. Nigde nisam volela da idem sama. Već unapred, pre nego što bih krenula, razmišljala sam o tome koliko stepenika će da me dočeka i koga ću da pitam za pomoć. Želudac mi je patio, a mozak je nabrajao: spiralne ili ravne, unutrašnje ili spoljašnje, strme ili visoke, sa širokim gazištima i lepim rukohvatima ili rasklimane i izanđale.
Najčešće su me dečekivale zgrade čije ulaze nisam umela da savladam. Bila sam ljuta na sve, na okruženje, na pojedince, na ceo svet. Imala sam želju da pobegnem iz Srbije. Verovala sam da svet treba i mora da se prilagodi meni. Mislila sam da ne mogu ništa da uradim.
Vremenom su se stvari promenile. Ne znam da li je to zbog toga što svake godine po neka nova ustanova i zgrada postanu dostupne, što su ivičnjaci u Beogradu spušteni ili se samo moj fokus promenio. Sada znam da skoro svuda mogu da udjem. Kada vidim stepenice u mojoj glavi se pojavi misao šta je alternativa, gde je zaobilazni put? Sigurno postoji, samo ga ne vidim.
Počesto, tako i bude, pojavi se druga, nova staza. Ako se i ne ukaže, ljupkost me nikada ne napušta. Zastanem i pažljivo pogledam prolaznike. Ne umem da kažem šta je to što nekoga izdvoji. Nisu to mišići, visina, težina, dužina kose ili cipele koje nosi, mada one mnogo govore o stilu. To je nešto u čoveku što učini da se pitanje: “Izvinite, da li možete da mi pomognete?” lako skotrlja sa usana. A ta rečenica je zapravo čarobna, ono otvara sva vrata i ruši sve prepreke.
Stepenice sa vrha uvek izazivaju divljenje onoga ko je uspeo da ih savlada“ – kaže Vera.
Povod za razgovor sa Verom bila je želja nekolicine njenih kolega da pokušamo da joj pomognemo u rešavanju jednog izazova.
Vera živi na Novom Beogradu, u blizini Airport City-a, gde radi i svakodnevno samostalno prelazi dva kilometara u svojim kolicima.
Kompanija Telenor je, kao odgovoran poslodavac, u poslovnim objektima u svom sedištu preduzela sve mere kako bi Veri i svim svojim zaposlenima koji koriste invalidska kolica omogućila adekvatne uslove za rad i druge potrebe:
Kapija za ulaz sa invalidskim kolicima i prilaz zgradi sa oborenim ivičnjacima
„Gate“ za ulazak sa invalidskim kolicima i radni stolovi sa podesivom visinom
Međutim, kada Vera izađe iza kapije dvorišta Airport City-a susreće se sa jednim od glavnih izazova prilikom dolaska i odlaska sa posla.
Trotoari i pešački prelazi nisu prilagođeni potrebama lica u invalidskim kolicima tako da je Vera svakodnevno prinuđena da umesto trotoarom svoja kolica vozi ulicom kojom se odvija saobraćaj.
Odbor predstavnika Sindikata doneo je odluku da nadležnim službama uputi zahtev da se trotoari i prelazi prilagode potrebama lica u invalidskim kolicima.
Takođe, Vera je zainteresovana i da kupi vozilo, polovno ili novo, prilagođeno potrebama lica u invalidskim kolicima.
Udruženi Sindikat Telenor ovim putem poziva sve članove da ukoliko imaju bilo kakvu informaciju, saznanje ili kontakte sa osobama koje mogu da pruže informacije o kupovini namenskog vozila da to urade slanjem mejla na adresu sindikat.telenor@telenor.rs
